Македонски во 30 лекции – Лекција четврта
На водно
Браќата Стојан и Миле се студенти. Секоја недела тие се качуваат на Водно.
Тие имаат куче. Кучето лежи во куќарка во големиот двор. Стојан оди до куќарката во дворот и го одврзува кучето. Тоа трга по нив в планина. Песот му е најдобриот пријател на човекот.
На водну
Браћа Стојан и Миле су студенти. Сваке недеље они се пењу на Водно.
Они имају куче. Куче лежи у кућици у великом дворишту. Стојан иде до кућице у дворишту и одвезује куче. Оно креће за њима у планину. Пас је најбољи пријатељ човека.
Околу пладне тие се веќе на врвот на планината.
- Го гледаш полено долу? – му вели Стојан на Милета. – Вардар кршка низ него, а онаму на север се гледа Скопска Црна Гора.
- Градон е зачаден, а овде е воздухот толку чист. Тревава е уште зелена, цвеќињава мирисаат. Ајде да легнеме на трева.
Вечерта студентите си идат в град.
Око поднева они су већ на врху планине.
- Видиш ли поље доле? – каже Стојан Милету. – Вардар кривуда кроз њега, а онамо на северу види се Скопска Црна Гора.
- Град је задимљен, а овде је ваздух тако чист. Трава је још зелена, цвеће мирише. Хајде да легнемо на траву.
Увече се студенти враћају у град.
Коментари
УПОТРЕБА РЕЧИ. Иде значи ,,долази однекуд овамо” а оди ,,одлази одавде у неком правцу”; си иде значи ,,долази својој кући (у своје место) а си оди – ,,одлази из неког места према својој кући (своме месту)”.
Члан. У тексту примећујемо да се јављају двојни облици код именица: куче – кучето, кукурка – кукурката, планина – планината, студенти – студентите, трева – тревава, град – градон. Елементи који се додају на основни облик именице представљају члан у македонском језику. Македонски члан је постпозитиван, тј. он долази на крају именице. Међутим, ако испред стоји атрибут, члан се повезује с њим, разуме се као значење изискује да се он употреби: дворот, али големиот двор.
- Функција члана јесте да предмет који се обележава именицом прикаже као одређен, већ познат (већ поменут у говору), конкретизован. У реченици: Тие имаат куче, именица не носи члан, јер се на предмет указује уопштено (једно куче, неко куче, ма какво куче). Међутим, већ при следећем помену, употребљавамо исту именицу са чланом (реч је о њиховом, дакле о одређеном кучету): Кучето лежи во куќарката во големиот двор. Пошто српскохрватски језик нема члан, поменута значења се откривају у самом контексту. Ако се за то осети потреба, може се показном заменицом подвући одређеност, конкретизованост предмета (То куче лежи у кућици у великом дворишту).
- Посебна употреба члана је у тзв. генеричком значењу: Песот му е најдобриот пријател на човекот; Волкот е диво животно (Вук је дивља животиња). У оваквим случајевима именицом се указује на одређену врсту.
- Члан у македонском има ова три низа облика (,,тројни” члан): – от, -та, -то, -те; ов, -ва, -во, -ве; -он, -на, -но, -не. У једнини члан је истовремено још један показатељ рода: м. род – човекот, човеков, човекон; ж.род – жената, женава, женана; ср. род – детето, детево, детено. Изузетак имамо код именица на -а, када су према значењу мушког рода: слугата, владиката. У множини члан не указује на род, него после -и долазе облици: -те, -ве, -не (овчарите, жените, итд.), после -е, -то, -во, -но (луѓето, ливаѓето, итд.), после –а: -та, -ва, -на (патиштата, селата, итд.).
- Члановима -ов, -он итд. предмет се одређује и просторно. Члан -ов се употребљава да се укаже на предмет у непосредној близини, тако рећи надохват руке: тревава (,,ова трава овде” ), цвеќињава (,,ово цвеће овде”). Члан -он се употребљава да би се означила већа удаљеност предмета (што је релативно, подложно оцени говорника): полено (,,оно поље онамо”), градон (,,онај град онамо”). За онога ко тек почиње да учи македонски ситуација се олакшава тиме што он и не мора да употребљава чланове -ов и -он, пошто се правилни искази добијају и само употребом члана -от. Уосталом, код именица које су по своме значењу тешко подложне просторном одређивању (апстрактне именице), није ни уобичајена употреба друга два члана (дакле, само љубав – љубовта, свест – свеста, итд.).
- Лична и географска имена не добијају члан, пошто су одређена својим основним обликом: Стојан, Миле, Вардар. Ако се ипак одступи од тога, у питању је нека стилска нијанса. Тако: Натема го Вардарот! можемо превести као: Проклет био Вардар! У женским именима, као Маре(то), Стојне(то) и сл. чланом се истиче хипокористичко значење.
