Македонија у мом срцу
Македонијо,
У мојим си јутрима, у сунчевим зрацима
У мојим осмесима и корацима
У сећањима и прецима,
У мојим мислима и речима.
Боја твог неба је у мојим очима,
Мирис твог дувана у мојим ноћима.
Твоје вино је у мојој чаши,
и мислим Македонци, кад кажем „наши“,
Јер моји преци су у твојим венама,
Твоје име је у мојим генима.
У Прилепу, су сестре моје,
У Охриду се моја лета броје,
У Битољу су моји кумови,
Под мојим ногама су твоји друмови.
Свети Наум и Вевчански извори,
Твоје планине, најлепши призори.
Твоје језеро, моје море.
Твоје ноћи, моје зоре.
Твоја црква, моја свећа.
Твој празник, моја срећа.
Твоја бројаница, моја рука.
Твоје „кајче“, моја лука.
Твоје „гравче“ на мом столу.
Твоје Скопско лек мом болу.
Уз твоје „сирење“ и доста ајвара,
Твоја „пиперка“ и „прилепска скара“.
Твоје Тиквешко за моје ране,
Твоје песме, самном иду у кафане.
Твоје победе, моје жеље.
Твој Илинден, моје весеље.
Македонијо,
У мом си срцу и очима,
Данима и ноћима,
У мојој души и венама,
У мојим најлепшим успоменама.
Тијана Митаноски
Македонија во моето срце
Македонијо,
Во моите утра си, во сончевите зраци
Во моите насмевки и чекори
Во сеќавањата и предците,
Во моите мисли и зборови.
Бојата на твоето небо во моите очи,
Мирисот на твојот тутун во моите ноќи.
Твоето вино во мојата чаша,
и мислам Македонци кога кажувам „наши“.
Зашто моите предци се во твоите вени,
Твоето име е во моите гени.
Во Прилеп,се сестрите мои,
Во Охрид моите лета се бројат,
Во Битола се моите кумови.
Под моите нозе се твоите патишта.
Свети Наум и Вевчански извори.
Твоите планини, најубави слики.
Твоето езеро, мое море.
Твоите ноќи мои зори.
Твојата црква, моја свеќа.
Твојот празник, моја среќа.
Твојата бројаница, моја рака.
Твоето кајче мое пристаниште.
Твоето гравче на мојата маса.
Твое Скопско лек за болка.
Со твоето сирење и доста ајвар,
Твојата пиперка и „прилепска“ скара.
Твоето Тиквешко за моите рани,
твоите песни, со мене одат во кафана,
Твоите победи, мои желби.
Твојот Илинден, моја веселба.
Македонијо,
Во моето срце си и во очите,
Денови и ноќи,
Во мојата душа и вени,
Во моите најубави спомени.
Тијана Митаноски
Македонија у мојим очима
МАКЕ – МАЈКА, ДОН – ГОСПОД, ИЈА – ЗЕМЉА
Три горска ока, плава и дубока,
венцима венчава, срмом украшава,
у топлом загрљају врелога Балкана…
Ветар јој таласа поља зрела жита,
грлица је песмом љуби у крстини скрита,
песме се роје,славуји јој поје сл авопоје.
Сунце јој се низ образ слива,
Вардар је умива,
Македонија зри у гроздовима…
Звездано небо јој сија сред горе високе,
сред реке дубоке…
Обалама Вардара цвеће плаво јој се реси
погача се у недрима топлим меси,
у оку звезданих птица, цвета јој девојачка румен
у зеници јој земље грумен…
МАКЕ – МАЈКА, ДОН – ГОСПОД, ИЈА – ЗЕМЉА
Анастасија Коцић
Македонија во моите очи
МАКЕ – МАЈКА, ДОН – ГОСПОД, ИЈА – ЗЕМЉА
Три горски очи, плави и длабоки,
со венци венчава со срма украсува,
во топла прегратка на врелиот Балкан…
Ветерот ги ниша зрелите полиња житни,
грлицата со песна ја љуби во прегратка скриена,
Песни се ројат, славеите и пеат славна песна.
Сонцето низ образ и се спушта
Вардар ја измива,
Македонија зрее во гроздовите…
Ѕвезденото небо и сјае среде горите високи,
сред реки длабоки…
По бреговите на Вардар цвеќе сино и се реси
погачи во прегратки топли меси,
во окото на ѕвездените птици, и цути моминско руменило
во зеницата и е грутка земја…
МАКЕ – МАЈКА, ДОН – ГОСПОД, ИЈА – ЗЕМЉА
Анастасија Коциќ
